Od drevnog rituala do psihoterapijskog alata: Psihodelici kroz prizmu prošlosti i budućnosti



Psihoaktivne supstance u prirodi

Od davnina, ljudi su pronalazili i koristili psihoaktivne supstance iz prirode kako bi postigli izmenjene i proširene forme svesti. Ove supstance, poput meskalina iz kaktusa, psilocibina iz magičnih pečurki i N,N-dimetiltriptamina (DMT), bile su sastavni deo religijskih, misticističkih i duhovnih obreda u brojnim ljudskim zajednicama širom sveta.

Gotovo svaka drevna kultura imala je svoje jedinstvene načine pristupanja izmenjenim stanjima svesti - korišćenjem psihoaktivnih biljaka, muzike, plesa i pevanja.
Ova drevna tradicija nastavlja se i u mnogim postojećim plemenskim društvima, gde se psihoaktivne supstance i dalje koriste u okviru spiritualnih i ritualnih praksi.
Čak i u modernom dobu, ljudi pronalaze načine da hemijskim putem sintetizuju psihoaktivne supstance, kako bi nastavili da istražuju i doživljavaju proširene oblike svesti. Ovo svedoči o dubokoj ljudskoj potrebi i fascinaciji za proširenjem granica svog svakodnevnog iskustva.

Iako primena psihoaktivnih supstanci nosi rizike i zahteva odgovornost, njihovo istorijsko prisustvo i kontinuirana upotreba u mnogim kulturama ukazuje na njihovu važnu ulogu u ljudskom iskustvu i razvoju.



Od drevnih rituala do prvih istraživanja

Smatra se da su pečurke iz roda "Psilocybe" bile jedna od prvih biljaka sa psihodeličnim svojstvima otkrivenih od strane ljudi. Prvi zabeleženi susreti Evropljana sa psihodelicima desili su su se tokom španskih osvajanja.

Jedan od najstarijih zapisa potiče iz 16. veka, a napisao ga je španski katolički sveštenik Bernardino de Sahagún. On opisuje rituale u kojima su domoroci ,,pre zore jeli pečurke s medom" i doživljavali razna stanja svesti - od smeha i plača do osećaja vlastite smrti ili napada divljih životinja. Međutim, po dolasku španskih konkvistadora, domorodačke kulture su brutalno suzbijane. Katolička crkva je zabranila obožavanje prirodnih božanstava, a upotreba psihodelika kažnjavana je smrtnom kaznom. Usprkos tome, rituali su se nastavili u dubokoj tajnosti, što je dovelo do uverenja da je restriktivna politika crkve učinila svoje.

Tek četiri veka kasnije, američki etnomikolog Gordon Wasson putuje u Meksiko i otkriva živu tradiciju ritualnog korištenja ,,magičnih pečuraka". 1955. godine, Wasson učestvujeu ritualu s isceljiteljkom Marijom Sabinom, a 1957. objavljuje proslavljeni članak ,,U potrazi za magičnom pečurkom" u časopisu Life.
Članak je imao snažan odjek i pokrenuo talas interesa hipijevskog pokreta i drugih entuzijasta, koji su počeli putovati u Meksiko u potragu za sličnim iskustvima. Marija Sabina postaje poznata ličnost, posećivana od strane slavnih ličnosti koje su želele naučiti od nje o upotrebi magičnih pečuraka.



Prva naucna istraživanja psihodelika

Godine 1959. naučnik Alfred Hofmann primio je nekoliko uzoraka gljiva vrste Psilocybe mexicana. Uspešno je izolovao njihovu aktivnu komponentu, psilocibin. Nekoliko godina ranije, 1943., Hofmann je otkrio i psihodelična svojstva dietilamida lizerginske kiseline, poznate kao LSD.
Nakon daljnjih istraživanja, Hofmann je zaključio da bi ova supstanca mogla biti korisna u psihoterapijske svrhe. Kompanija Sandoz tada je počela slati doze LSD-a, kao i psilocibina iz halucinogenih gljiva, klinikama i univerzitetima širom sveta. Time je započela dekada intenzivnog istraživačkog rada. Ta istraživanja dovela su do značajnih spoznaja o neurohemijskom funkcionisanju mozga. Takođe su otvorila nove načine na koje psihoterapeuti mogu raditi s mentalnim poremećajima, koristeći psilocibin, LSD i MDMA. Tokom sljedećih 15 godina, ove psihodelične supstance postale su dostupne hiljadama stručnjaka.

Nakon eksperimentiranja s LSD-om, istraživači Hofer i Osmond primetili su da on kod pacijenata izaziva duboke uvide i jasnu samorefleksiju. Brojni psihijatri strastveno su zagovarali korištenje psihodelika, a istraživanja su često bila finaansirana od strane vladinih institucija.
Do sredine 1960-ih, objavljeno je preko 1000 znanstvenih radova s uključenih više od 40 000 ispitanika. Ta istraživanja pokazala su uspeh psihodelika u lečenju depresije, zavisnosti, emocionalnih i fizičkih trauma, te olakšavanju suočavanja s terminalnim bolestima i drugim stanjima.



Uticaj politike na istraživanja i status psihodelika

Paralelno s obećavajućim istraživanjima, 1960-ih je došlo do povećanog vojnog
angažmana SAD-a u Vijetnamu, što nije odobravala niti američka omladina, niti
napredni intelektualci okupljeni oko pokreta za građanska prava.
Timothy Leary je imao veoma značajnu i kontroverznu ulogu u popularizaciji i širenju
upotrebe psihodelika, posebno LSD-a, tijekom 1960-ih i 1970-ih godina. Vremenom se upotreba ovog psihodelika počela nekontrolisano širiti izvan laboratorija, distribuirajući se na protivratnim protestima, studentskim kampovima, rock koncertima i drugim okupljanjima mladih.

Političari su počeli govoriti o psihodelicima kao pretnji društvu. Uprkos ponovljenim
apelima stručnjaka, koji su zagovarali umeren, a nikako represivan pristup, upotreba
psihodelika postala je regulisana kaznenim zakonima. Brojne vlade širem sveta
proglasile su svaku upotrebu psihodelika zabranjenom.
Psihodelici su izazivali strah zbog složenih socioloških i političkih faktora, a ne toliko
zbog naučno potvrđenih rizika. Profesionalci su upozoravali da je takav represivni
pristup pogrešan, no njihovi glasovi nisu bili dovoljno čuti..



Renesansa istraživanja psihodelika

Uprkos zakonskim ograničenjima koja su činila dalja istraživanja psihodelika na ljudima teško izvodljivim, mnogi istaknuti naučnici verovali su da su ona vredna truda i da bi ih trebalo nastaviti. Neki od njih, poput Stanislava Grofa, bili su uvereni u terapijski potencijal psihodelika i nastavili su svoj rad kroz alternativne načine dolaska do izmenjenih stanja svesti, kao što je metoda holotropnog disanja.

Nakon dugog perioda zatišja, napori ovih naučnika doveli su do renesanse istraživanja u oblasti psihodelika kojoj imamo priliku da svedočimo upravo sada. Nove, poboljšane metodologije i veći uzorci još jednom potvrđuju značaj psihodelika u tretiranju psiholoških stanja sa kojima do sada nije bilo zadovoljavajućeg uspeha. MDMA se pokazuje kao visoko efikasan tretman za posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), psilocibin za ozbiljne oblike depresije otporne na lečenje, ibogain za zavisnost i druge poremećaje.

U mnogim zemljama sveta, ovakvi ohrabrujući rezultati doveli su do dekriminalizacije, negde i legalizacije određenih psihodelika. Ostaje da odgovornim stavom i učenjem iz grešaka prošlosti ovog puta otkrijemo pun terapeutski potencijal psihodeličnih supstanci u sferi mentalnog zdravlja čoveka.